Hrastov Sok I Kafa Od Zira

Hrastov sok dobija se ovako: „Pri kraju marta meseca iskopaj zemlju ispod zdrave hrastove žile, pa proseci je i ispod proseka stavi zemljano lonče, ali udesi tako da između kore žipine i lonca bude nameštena drvena ili druga neka cev, kroz koju će teći sok iz kore i žile u lonac. Lonac treba pokriti nečim, pa i njega i žilu zatrpati kao što je i bila. Lonče treba da stoji tamo četiri do šest nedelja. Posle toga iskopaj ga. Kome je taj sok nečist, neka ga procedi. Od njega treba piti svako jutro po jednu kašiku" (po Pelagiću).

Odvar hrastov priprema se najbolje od mlade kore. Evo kako piše u Pelagićevom Narodnom učitelju: „Za hrastov odvar treba da se sitno iseče kora, koja je zdrava, pa je variti bar jedan sat i ostaviti tako da se ohladi, pa onda upotrebiti prema potrebi bilo za pranje, ili za kupanje ili za piće… I presna i suva, i debela i tanka kora ugodna je za lekove, samo stara kora nije za to."
Narodno verovanje kaže: „Kada se prilikom epidemije izvlači živi oganj, ispod žila cera iskopa se prokop, kroz koji će se provlačiti ljudi i stoka… On se najradije ili isključivo uzima za badnjak… Koja devojka želi da ima mušku decu, treba da na dan venčanja u sebi spominje cer, a za žensku decu granicu… Cerova kora u vinu lek je od pljuskavice (male boginje, po Batutu); cerov žir od srdobolje; lug od zaptivanja… Žene koje imaju mnogo pranja piju musu (sok mladog drveta, 'Rečnik Matice srpske') od cera, ili jedu njegovu jezgru… Kad dete mnogo plače i mokri, kaže se da boluje od gorske: u tom slučaju baje mu se sa tri cerove šipke zapaljene više glave" (V. Čajkanović).

Plinije, starovekovni rimski prirodnjak i pisac, ostavio je svedočenje „da je žir najslađi kad se ispeče u pepelu". U okolini Strumice i Đevđelije jedu žir hrasta sladuna ispečen na isti način kao i kesten. U Hercegovini na žaru peku žir hrasta lužnjaka. Nekada su čobani, dok su napasali stoku, sakupljali i pekli žir. Ima o tome zapisa iz gotovo svih krajeva širom Balkana, kao i u stoletnim slavonskim hrastovim šumama. U Makedoniji dugo je pripreman hleb od hrastovog brašna, zvani „želadov hleb". Tada su u zemljanim pećima prvo pekli žir, potom ga mleli i mesili kao hleb. U vreme turskog ropstva, kao i ustaničkoj Srbiji, posle Prvog i Drugog srpskog ustanka, u oslobođenim krajevima, bila je poznata upotreba brašna od žira.

Kafa od žira sprema se i gotovi ovako: uzme se zreo i zdrav žir, hrastov ili cerov, pa se svako zrno, žirić raseče na dva komadića, bacajući svaki koji je šuveljiv ili crvljiv. Pošto se iseče tako određena porcija žira, onda se pre prženja osuši na suncu ili u peći, pa se isprži u pržunu, kao i kafa. Ali upržiti ga valja koliko da porumeni. Ako pregori, ne valja: izgubi prirodni ukus i miris, a i lekovitost. Stoga se pri prženju mora često mešati i tresti kao kafa ili kokice. Samo treba paziti da se ne preprži. Neki ga samo osuše dobro u peći, pa ga i ne prže već odmah tuku, proseju, vare i piju. Neki ga i obare malo u vreloj vodi da se ublaži ona žirova gorčina, ali to ne bih savetovao. Bolje je pomešati ga sa nešto upržene raži, pa je gorčina umekšana, ako ko ne može da trpi onu gorčinu, koja je korisna za zdravlje, mada nije za svačiji ukus. Ako se utuca i ljuska žira ukupno sa jezgrom i pije tako, onda je ta kava još mnogo gorča. Zato je bolje uvek oljuštiti ljusku od žira, čim se osuši. Kad se osuši rasečeni žir, onda se lako skida ljuska, a sa presnog to ide posve sporo i teško, a i prsti i ruke postanu crne od žirnog tanina i drugih sastojaka.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License