Beli Slez

БЕЛИ СЛЕЗ
Од белог слеза се припремају лековити препарати корисни у случају кашља, болести грла, плућа, цревних сметњи и - конјунктивитиса

Сматра се да је бели слез (Althaea officinalis L.) пореклом из земаља око Каспијског, Црног и источних делова Средоземног мора, одакле се „преселио” чак у Америку и Аустралију. У нашој земљи највише га има у Војводини, по речним острвима и ритовима поред Тисе, Дунава, Саве и других река, као и по влажним ливадама.

У народу је бели слез познат и као белодун, слезовина, трандовиље, трандафил. Ова вишегодишња зељаста биљка може да нарасте и до два метра, има разгранат меснат корен споља бледожуте, а унутра беле боје и слаткастог је укуса. Лист му је срцасто издуженог облика, на врху заоштрен, а по ивицама јако назубљен. И стабло и лист су обрасли сивобелим длачицама. У пазуху листова расту бели или ружичасти цветови са пет латица од којих настају плодови - округле плочице налик на сир које су пуне семена.

Бели слез садржи слуз, скроб, масно уље, пектин, танин, аспарагин, лецитин, фитостерол, минералне соли и органске киселине. Није стога ни чудно што се за његову лековитост зна од давнина. Уосталом, и његово латинско име - Аlthаеа потиче од грчке речи алтхаино, што значе: излечити. Стари народи су га употребљавали као средство за омекшавање ткива које је отечено и отврдло због инфекције. У средњем веку су га употребљавали за лечење „врућице”, кашља, прехладе и запушених дисајних путева.

Данас се у народној медицини за припремање лековитих препарата употребљавају цветови, листови и корен. Цветови се беру пре него што се сасвим расцве- тају, по сувом времену и суше у хладу, у тањим слојевима. Листови се беру у исто време, а лековити корен вади се у јесен. Чисти се сув, четком, док се не скине земља са њега и не ваља га прати јер ће тада изгубити слуз, своје главно активно лековито својство. Суши се исечен и повреме- но се „протресе”, да би сви делови задржали сивозеленкасту боју.
Од белог слеза се у народној медицини данас при- премају наливи, одвари, сирупи, лосиони, а користе се ( за спољашњу употребу или се пију. Грлобоља, ангина, бронхитис, упале дисајних органа, цревне сметње (затвор, грчеви), чир на желуцу - болести су код којих ; су се лековита својства слеза показала изузетно делотворним. Мала прегршт осушених цветова и литар воде дају налив или одвар који се пије 2-3 шоље дневно. Одвар се такође може припремити и од листова (пола прегршти на литар воде, пију се две шоље дневно) и од корена (мала прегршт на литар воде, пију се две шоље дневно).
Код сметњи у дисајним органима помаже и овај народни лек: десет прстохвата осушених листова и пет прстохвата корена намачу се у пола литре воде један сат, при температури до 30 степени Целзијуса. Процеђена течност се пије у току дана. Од корена бе- лог слеза се може направити и лековит сируп: у мешавини од пола литре воде и чаше 90-процентног алкохола остави се мала прегршт корена да се намаче шест часова. После тога се дода 150 грама шећера и кува још пет минута.
Занимљиво је да се у народној медицини бели слез употребљава и за лечење конјунктивитиса. На очи се стављају облози од одвара припремљеног од кашичице цветова и једне шоље воде љ. ђ.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License